Skip to content

Povezanost Hepatitisa C i šećerne bolesti- dijabetesa

Izlečenjem hepatitisa c indijskim generičkim lekovima Sofosbuvir/Velpatasvir i Sofosbuvir/Ledipasvir smanićete rizik od dijabetesa kao i kardiovaskularnih bolesti.

Veza između virusa hepatitisa C i dijabetes melitusa: poboljšanje otpornosti na insulin nakon iskorenjivanja virusa hepatitisa C
Skraćenice
AКT
protein kinaza B
ER
endoplazmatični retikulum
HbA1c
hemoglobin A1c
HCV
virus hepatitisa C
HOMA2-IR
Homeostatička procena modela – otpornost na inzulin
IRS-1
supstrat receptora za insulin 1
ROS
reaktivne vrste kiseonika
SOCS3
supresor signala citokina 3
T2DM
dijabetes melitus tipa 2
TNF-α
faktor nekroze tumora α
U Sjedinjenim Državama procenjuje da 9,4% stanovništva, ili 30,3 miliona ljudi, ima dijabetes, a 1,4% stanovništva, ili 3,5 miliona ljudi, ima virus hepatitisa C (HCV). 1 , 2 Sa porastom epidemije gojaznosti i dijabetesa, metabolički efekti povezani sa HCV-om i njegovim iskorenjivanjem su važni za razmatranje.

Epidemiološka veza između HCV i dijabetes melitusa
HCV infekcija je povezana sa većom prevalencom dijabetes melitusa tipa 2 (T2DM). U 2000. godini, Mehta i kolege 3 koristili su podatke o preseku iz Nacionalne ankete o zdravlju i ishrani skoro 10.000 pacijenata od 1988. do 1994. godine i otkrili da su odrasle osobe starije od 40 godina sa HCV infekcijom skoro četiri puta veće verovatnoće da obole od dijabetesa nego oni bez HCV infekcije. U naknadnoj studiji kontrole slučaja> 1000 pacijenata, Mehta i kolege 4pokazali su da je kod pacijenata sa faktorima rizika za metabolički sindrom prisustvo hronične HCV infekcije povećalo rizik za razvoj T2DM za 11 puta tokom praćenja od 9 godina. Višestruke manje studije širom sveta pokazale su veću prevalenciju T2DM kod pacijenata sa istodobnom HCV infekcijom. U Francuskoj, Grimbert i kolege 5 su istraživali 152 pacijenta sa HCV-om i 152 kontrole hospitalizovane tokom istog perioda sa virusom hepatitisa B (n = 51) ili oboljenjem jetre izazvanim alkoholom (n = 101), podudarnim za starosnu dob, pol i prisustvo ciroza i utvrdili su da je T2DM prisutan kod 24% pacijenata sa HCV i 9% u kontrolnoj grupi ( P <0,002). U Italiji, Antoneli i kolege 6proučavali su 564 pacijenta inficirana necirrotičnim HCV-om koji su bili podudarni s pacijentima inficiranim necirrotičnim hepatitisom B i pokazali su povećanu stopu prevalencije T2DM od 12% u odnosu na 4,9% u kontroli ( P = 0,008). Ove studije i mnoge druge pokazuju epidemiološku povezanost HCV-a i T2DM.

Infekcija HCV-om izaziva otpornost na insulin
Molekularni mehanizmi pružaju objašnjenja za koja HCV infekcija može povećati rizik za razvoj T2DM ili pogoršati kontrolu glikemije kod pacijenata sa utvrđenim T2DM. U normalnim okolnostima, kada se insulin veže na receptor insulina na hepatocitu, obližnji supstrat receptora za inzulin 1 ili 2 (IRS-1 / IRS-2) se fosforuje i povezuje sa insulinskim receptorom, što zauzvrat izaziva aktivaciju protein kinaze. B (AКT). Aktivirani AКT izaziva translokaciju transportera glukoze-4 na ćelijsku površinu, što potom dovodi glukozu u hepatocit. AКT takođe izaziva pojačanu sintezu proteina, povećanu sintezu glikogena, inhibiciju lipolize i inhibiciju jetrene glukoneogeneze 7 (Slika 1). Кada je HCV jezgra proteina u hepatocitu, on reguliše faktor nekroze tumora α (TNF-α), koji izaziva fosforilaciju IRS-1 / IRS-2 u serinskoj aminokiselini i označava IRS-1 / IRS-2 za razgradnju i na taj način sprečavajući da se poveže sa insulinskim receptorom i sprečava aktivaciju AКT nizvodno. HCV jezgrani protein takođe pojačava supresor citokinske signalizacije 3 (SOCS3). SOCS3 dovodi do ubikvitinacije na IRS1 / IRS-2, koja obeležava supstrata za degradaciju, opet ga štiti od interakciji sa receptorom insulina i sprečavanju nizvodne efekte aktiviran AКT 8 , 9 (sl. 2). HCV jezgra proteina dovodi do oksidativnog stresa izazivajući disfunkciju na mitohondrijima i endoplazmatskom retikuluu (ER) hepatocita. Oksidativni stres povećava upalne citokine poput TNF-a, koji podstiče stanje hiperinzulinemije, smanjuje apolipoprotein B-100, pojačava nakupljanje triglicerida u jetri i dovodi do steatoze, što zauzvrat stvara veći oksidativni stres. Oksidativni stres od HCV-a i upalnih citokina takođe povećava leptin, profibrogeni hormon i smanjuje adiponektin, antifibrogeni hormon, što na kraju doprinosi fibrozi jetre 10.

HCV dovodi do povećanja upalnih citokina poput TNF-a, što dovodi do serin fosforilacije IRS-a i označava protein za razgradnju. HCV jezgra proteina takođe promoviše citokinsku signalizaciju 3 (SOCS3), izazivajući sveprisutnu IRS i označavajući je za razgradnju. Ovi mehanizmi sprečavaju efekte AКT aktivacije, što dovodi do inzulinske rezistencije.

U mitohondrijama hepatocita, HCV jezgra proteina promoviše intraćelijski kalcijum, koji povećava proizvodnju reaktivnih vrsta kiseonika (ROS) kroz transportni lanac elektrona. (B) Кod ER hepatocita dolazi do replikacije virusa, što uzrokuje preopterećenje montažnih kapelona, a pogrešno savijani proteini dovode do disfunkcije ER i povećavaju ROS. Oksidativni stres HCV dovodi do nakupljanja triglicerida u hepatocitima regulisanjem apolipoproteina B-100, izazivajući ciklus steatoze i više oksidativnog stresa. Leptin je takođe regulisan, a adiponektin niže regulisan, što na kraju vodi do fibroze jetre.
Poboljšanje otpornosti na inzulin nakon lečenja HCV-a
Ranije studije ispitivale su poboljšanje insulinske rezistencije nakon lečenja HCV-om. U istraživanju HALT-C (Hepatitis C antivirusno dugotrajno lečenje protiv ciroze) na 96 pacijenata bez dijagnoze T2DM, procene homeostatskog modela – Insulinska rezistencija (HOMA2-IR), mera otpornosti na inzulin, poboljšana od početne vrednosti na 20 nedelja nakon uspešnog lečenja interferonom i ribavirin terapijama. Istražitelji su otkrili srednje vrednosti HOMA2-IR od –2,23 za kompletne ispitanike, −0,90 za delimične odgovore i +0,18 za neodgovornike ( P = 0,036). Poboljšanje HOMA2-IR sa klirensom HCV-a bilo je nezavisno od potencijalnih konfuziteta, uključujući starost, indeks telesne mase, pol, trajanje infekcije i fibrozu. 11

Postizanje SVR takođe smanjuje rizik za razvoj oslabljene glukoze na testu. Simo i kolege 12 proučavali su 234 pacijenta sa hroničnom HCV infekcijom nakon lečenja. Tokom prosečnog perioda praćenja od 5,7 godina, 14,6% bolesnika koji su postigli SVR i 34,1% neodgovornih osoba doživelo je abnormalnosti glukoze ( P = 0,001). 12 Кod pacijenata bez T2DM pre lečenja HCV-om, razvoj T2DM je smanjen za dve trećine nakon dobijanja SVR-a u studiji Arase i kolega 13 kohorte od 2842 pacijenta lečenih od HCV infekcije tokom prosečnog perioda od 6,4 godine.

Nedavno, u studiji direktnog antivirusnog lečenja HCV-a kod pacijenata sa T2DM, iskorenjivanje HCV-a dovelo je do poboljšanja udela hemoglobina A1c (HbA1c) i ukupne upotrebe insulina. Za pacijente sa dijabetesom sa prosečnim početnim HbA1c> 7,2% pre lečenja HCV-om, bilo je skoro 1% poboljšanja na prosečni HbA1c u godini nakon tretmana. Sve u svemu, pacijenti sa dijabetesom su takođe imali manje recepata za insulin u godini nakon uspešnog iskorjenjivanja HCV-a. 14 Ovi nalazi sugerišu poboljšanje kontrole glikemije nakon uspešnog lečenja HCV-om novijim direktnim antivirusnim lekovima- DAA

Zaključak
Кod pacijenata sa HCV, veća je prevalencija T2DM, što je verovatno posledica promene insulinske osetljivosti od strane same virusne čestice HCV-a i preko inflamatornih citokina. Višestruke studije su sada pokazale poboljšanje otpornosti na insulin i smanjenje razvoja T2DM nakon iskorenjivanja HCV. S obzirom na visoku postojanu stopu virusnog odgovora na direktne antivirusne lekove, važno je razmotriti dodatne ekstrahepatičke prednosti lečenja.

Leave a Comment





*

code