Skip to content

Hepatitis C. Lečenje genotipova 1,2,3,4,5 i 6 indijskim lekovima Sofosbuvir/Velpatasvir i Sofosbuvir/Ledipasvir

Sofosbuvir 400mg +Ledipasvir 90mg(Harvoni) i Sofosbuvir 400mg + Velpatasvir 100mg se koriste u lečenju svih 6 genotipova hepatitisa c.
Хепатитис Ц је контактом преносива инфекција јетре изазвана вирусом хепатитиса Ц (ХЦВ). Вирус хепатитиса Ц откривен је 1989. године, након кога је разјашњен узрок настанка великог броја посттрансфузијског хепатитиса дотад непознатог узрока.[2] Због сличне грађе генома и полипептида са другим хуманим флавивирусима, ХЦВ је сврстан у породицу Флавивиридае, из рода Хепацивирус. Светска Здравствена Организација (СЗО), процењује да је око 170-200.000,000 људи (око 3% светске популације), заражено са ХЦВ, мада се претпоставља да је стварна преваленца вероватно већа јер већина инфекција има асимптоматски ток и остаје непрепозната. СЗО процењује да се годишње са ХЦВ зарази око 3-4.000.000 људи. Не зна се да ли вирус проузрокује болест код животиња.

Хепатитис Ц често се јавља као асимптоматска болест, па због неблаговременог дијагностиковања прелази у хроничну инфекцију, која након много година може да доведе до тежих оштећења јетре, и појаву цирозу јетре. У тежим случајевима, цироза јетре праћена је; отказивање функција, раком јетре, или великим проширењем венског система једњака и желуца, која могу да доведу до масовног искрварења и смртног исхода.

Главни пут преноса ХЦВ је директан контакт са крвљу заражене особе. Ризик преноса је највећи након директне трансфузија крви и крвних деривата инфицираног даваоца или након перкутаног контакта употребом ХЦВ зараженог прибора при интравенској примени дроге. Описана је и учесталија појава ХЦВ инфекције у особа које користе кокаин за ушмркавање, вероватно због заједницке употребе прибора зараженог крвљу. Средње велик ризик преноса ХЦВ имају особе на хемодијализи због малих али понављајућих излагања вирусу у болничким условима.

Пегинтенферон и рибавирин су стандардни лекови који се користе у терапији хепатитиса Ц. Између 30 -50% болесника након примене терапије бива излечено. Код болесника код којих се развија трајно оштећење јетре (цироза или рак јетре) може бити потребна трансплантација јетре, мада постоји ризик од накнадне вирусне инфекције после трансплантације. За хепатитис Ц вакцина не постоји.
2003. godine FDA( Americka agencija za lekove) odobrila je prvi bezinterferonski lek za hepatitis c .U pitanju je Sofosbuvir(Sovaldi) a vec naredne godine odobren je lek Harvoni ( Sofosbuvir 40mg + Ledipasvir 90mg) koji se koristi u lecenju genotipa 1 i 4 . Ubrzo nakon toga FDA je odobrila i prvi pangenotip lek Epclusa ( Sofosbuvir 400mg + Velpatasvir 100mg) . Lek Epclusa se koristi u lecenju svih genotipa virusa kao i u slucajevima kada pacijenti imaju i po dva , tri ili cak cetri genotipa. Takodje , nekim pacijentima nije moguce utvrditi genotip virusa zbog malog broja kopija te se u tim slucajevima propisuje Epclusa jer leci sve genotipe virusa.
Terapija lekom Harvoni i Epclusa traje 12 nedelja a u redjim slucajevima 24 nedelje .
Stopa izlecenja lekom Harvoni i Epclusa je od 95 – 99 % .
Harvoni i Epclusa se proizvode i u generickoj verziji u Indiji . 11 Indijskih farmaceutskih kuca ima licencu za proizvodnju ova dva leka . Cena ovih indiskih lekova je i do sto puta jeftinija nego u SAD.
Pegazus i Ribavirin su izbaceni u lecenju hepatitisa c u vecini zemalja a zbog mnogih nezeljenih efekata koje proizvodi kao i niske stope izlecenja te duzine trajanja terapije – 6 ili 12 meseci.

Средином 1970-их, Харви J. Алтер, начелник Одељења за инфективне болести на Одсеку за транфузиону медицину Националног здравственог института, и његов истраживачки тим показали су да већина случајева хепатитиса након трансфузије крви није последица инфекције вирусом хепатитиса A или Б. Упркос овом открићу, међународни истраживачки напори на идентификацији вируса су били неуспешни током наредне деценије.

Године 1987, Мајкл Хоутон, Кви-Лим Чу, и Џорџ Куо Чајрон корпорација, у сарадњи са Д. В. Брадлијем из Центра за контролу и превенцију болести, користили су нови приступ молекуларном клонирању у идентификацији непознатог организма и развијању дијагностичког теста. 

Године 1988, Алтер је потврдио присуство ХЦВ, верификацијом његовог присуства на плочици са не А и не Б узорчницима. У априлу 1989, откриће ХЦВ је објављено у два чланка у часопису (Наука). Године 2000, Алтеру и Хоутону је одато признање доделом Ласкерове награде за клиничко медицинско истраживање због како се наводи у образложењу пионирског рада који је довео до открића вируса узрочника хепатитиса Ц и развоја скрининг метода, смањивши ризик хепатитиса везаног за трансфузију крви у САД са 30% 1970. на практично нула 2000. године.

Чајрон корпорација је поднела захтев за неколико патената на вирус и његову дијагнозу.СДС је одустао од конкурентског захтева за патентирање 1990. године након што је Чајрон исплатио 1,9 милина долара СДС-у и 337.500 долара Бредлију. Године 1994. године, Бредли је тужио Чајрон, тражећи да поништи патент и и тај пројекат буде укључен као супроналазач, добије одштету и ауторски хонорар. Одустао је од тужбе 1998. године након што је изгубио парницу пред апелационим судом.

Откриће узрочника хепатитиса Ц довело до значајних побољшања у дијагностици и антивиралном лечењу.