Hepatitis C

Hepatitis c i posledice nelečenja-Dijabetes tip 2. Izleči hepatitis c i izbegni dijabetes

Dijabetes tip 2
Epidemiološki, klinički i laboratorijski podaci ukazuju da osim što uzrokuje hronično oštećenje jetre, infekcija virusom hepatitisa C (HCV) je povezana sa ekstrahepatičnim oboljenjem. Najistaknutiji među sistemskim posledicama hroničnog hepatitisa C je dokaz kako infekcija rezultira slabim zdravljem metabolizma kada virus dolazi u interakciju sa lipidnim i glukoznim metabolizmom što ima kao posledicu hepatičnu steatozu, otpornost na insulin, diabetes tip 2 i hipokolesterolemiju. Nekoliko studija je utvrdilo povezanost između hroničkog hepatitisa C, otpornosti na insulin i dijabetesa tipa 2. Prevladavanje dijabetesa kod hroničnog hepatitisa C je između 19-33% i specifično je za hepatitis C kada se upoređuje sa ostalim hroničnim oboljenjima jetre kao što je hepatitis B, nezavisno je od težine fibroze jetre a učestalost je povećana kod pacijenata sa hroničnim hepatitisom C nakon transplantacije jetre. Uzročna povezanost je dalje sugerisana saznanjem kako nestanak virusa kao posledica tretmana rezultira poboljšanjem insulinske osetljivosti.

Kod dijabetesa tipa 2 koji nije povezan sa hroničnim hepatitisom C, slabljenje aktivnosti insulina (otpornost na insulin) i zatajenje ćelija gušterače uobičajeno prethode razvitku dijabetesa Kod tih pojedinaca, primarni lokacija akcije insulina i otpornosti je mišić i masno tkivo (periferni dijelovi) i jetra. S obzirom na insulinsku otpornost i hronični hepatitis C, brojne studije su otkrile smanjenu osetljivost na insulin kod osoba koje nemaju dijabetes a imaju minimalnu jetrenu fibrozu. Povezanost između hroničnog hepatitisa C i otpornosti na insulin je od kliničkog značaja za hepatologe zbog toga što je insulinska otpornost pretkazatelj progresije fibroze i smanjenog odgovora na antivirusnu terapiju bez obzira na genotip.

Naše razumevanje patofiziologije insulinske otpornosti kod hroničnog hepatitisa C je ograničeno brojnim faktorima. Na primer, homeostazni model insulinske otpornosti odražava stanje bez konzumacije hrane, ne razlikuje perifernu i hepatičnu inzlsulinsku otpornost i nije potvrđen kod populacije sa jetrenim oboljenjem gde može uticati na oslobađenje insulina.

U časopisu „Hepatology“, dr. Ester Vanni je koristila zlatni standard u svrhu merenja insulinske otpornosti kako bi jasnije odredila mesto insulinske otpornosti kod osoba koje nisu pretile, imaju normalnu glikemiju i kronični hepatitis C u poredjenju sa kontrolama koje odgovaraju indeksu telesne mase i polu. Neočekivano, mesta insulinske otpornosti su bila periferna i hepatična. Proizvodnja hepatične glukoze je u osnovi bila povećana i manje potisnuta sa insulinom kod osoba sa hepatitisom C u poredjenju sa kontrolnom grupom. Masnoća u jetri i stepen jetrenog oboljenja nisu bili povezani sa otpornošću na insulin. Nadalje, autori sugerisu kako se insulinska otpornost može primarno odnositi na povećanje intrahepatične i periferne oksidacije masnoća te povećane hepatične ekspresije potiskivanja citokina signalizirajući-3 i interleukin-18. Iako je ta hipoteza atraktivna, ti podaci bi indikovali kako se značajna komponenta insulinske otpornosti kod osoba sa hroničnim hepatitisom C događa u perifernim delovima iako mehanizmi po kojim ase to događa ostaju nepoznati.

Slično potiskivanje lipolize od strane insulina kod svih osoba daje argumente protiv adipocitne insulinske otpornosti te se može izvesti zaključak kako je periferna inzulinska otpornost pretežno u mišićima. Ipak treba primetiti kako promene u lipidnoj oksidaciji mogu češće biti posledica nego li uzrok insulinske otpornosti. Odvojene analize osoba sa genotipom 3 i osoba inficiranih sa ostalim genotipovima bi bila korisna u proceni dali se (kao što je prethodno sugerisano) specifične promene u genotipu dešavaju kod insulinske otpornosti povezane sa hroničnim hepatitisom C. Nadalje, takva studija bi razjasnila povezanost između masnoće u jetri i insulinske otpornosti zbog toga što se smatra kako je insulinska otpornost veća kod infekcije sa genotipom 1 a kao paradoks tome kod genotipa 3 je prisutna veća hepatična steatoza. U studiji dr. Ester Vanni mali broj pacijenata je onemogućio takvu analizu. Takođe treba primetiti kako masnoća u jetri nije bila značajno različita iako je srednji nivo kod genotipa 3 bio 50% veći nego li kod pacijenata koji nisu imali genotip 3.

Verovatni mehanizmi kako hepatitis C uzrokuje insulinsku otpornost. Poznato je da virus hepatitisa C utiče na metabolizam lipida i povećava proizvodnju citokina u jetri a oba mogu pridoneti hepatičnoj insulinskoj otpornosti. Nejasan je mehanizam kojim virus pridonosi perifernoj insulinskoj otpornosti ali bi mogao uključivati direktni učinak na mišić i indirektni učinak preko toka slobodnih masnih kiselina ili proizvodnju apidokina iz masnog tkiva.

Šta je onda u jetrenom oboljenju što uzrokuje kosturnu mišićnu insulinsku otpornost? Ako je poznato da HCV menja lipidni metabolizam, jednostavno objašnjenje bi bilo povećana snabdevenost masnih kiselina mišiću što je dokazani uzrok mišićne insulinske otpornosti. Ova ili prethodne studije nisu izmerile intramiocelularni lipid nego relativno normalnu cirkulirajuću masnu kiselinu i nivo glicerola a normalno potiskivanje sa insulinom ne daje podršku ovom mehanizmu. Još jedan verovatni posrednik je preko cirkulirajućih nivoa citokina koji nisu bili mereni u ovoj studiji. Povezano sa ovim nekrozni tumor faktor alfa i ostali apidokini uključujući apidonektin, IK-6 i retinol vezujući protein 4 mogu doprineti perifernoj insulinskoj otpornosti ali nisu konzistentno povezani sa merenjem homeostaznog modela insulinske otpornosti. Dali virus može direktno uticati na mišić? HCV ima veliku moć cirkulisanja ali nije dokazano da se replikuje u mišiću. Zbog toga bi neko mogao postaviti hipotezu kako efekt vezan uz lokalni mišić bi verovatno bio posredovan od strane receptora ili ostalih molekula na mišićnim ćeliskim mmembranama, eventualno pobuđujući c-Jun-terminal-povezane puteve ili uticanjem na susedne ćelije (npr. adipocite) kako bi generisali parakrinski efekt. Biopsija mišića ne bi razrešila ovo pitanje dali je virus prisutan u mišiću zbog neizbežne kontaminacije krvlju ali bi mogla identifikovati aktivaciju puteva za koje je poznato da sprečavaju insulinsku signalizaciju. Jasno je kako je puno naučeno s ovom važnom studijom te da će buduća saznanja trebati uključivati direktna merenja lipidnih odeljaka, sastava tela te proširena merenja apidocitokina.

Hronični hepatitis C, iako je pretežno jetreno oboljenje ima višestruke manifestacije. Iako se sada bolje razume patofiziologija hepatičnog oštećenja kod hroničnog hepatitisa C, još uvek nisu razjašnjeni njegovi ostali oblici. Studija dr. Vanni značajno povećava naše razumevanje fiziologije insulinske otpornosti kod hroničnog hepatitisa C. Ipak, kao i većina stvari u nauci, ova otkrića postavljaju zanimljiva pitanja te dodatni materijal za buduće studije.
Izvor : Hepatos Hrvatska
Dragiša Zekić
Udruženje Hepatitis Hilfe – Srbija
Tel: 063 764 1050

Lekovi za hepatitis c i izlecenje smanjuju mogucu pojavu dijabetesa

Poslednje Novosti