Skip to content

Analize krvne slike i lečenje hepatitisa c – Prvi deo

Kompletna krvna slika i objašnjenje šta su trombociti, leukociti itd u praćenju i lečenju hepatitisa c ali i drugih bolesti. Preuzeto od Leon Vujanović

Delim članak koji sam postavio na FB grupu Nauka.

Dobro došli u prvi deo Hematologije sa Leonom. Pre nego što počnem moram da napomenem da ovaj serijal ne bi smeo da se koristi kao alatka za samodijagnozu. Članak sa interneta, nebitno od toga ko ga je pisao, nije zamena za odlazak Vašem lekaru. Sve što pišem je isključivo edukativnog karaktera. I pored toga što sam već počeo sa pisanjem serijala o alergijama i vakcinaciji, odlučio sam da njegovo pisanje privremeno obustavim, zato što su pametniji i kompetentniji od mene (poput dr Stribora Markovića i dr) već objavili tekstove koji se bave temama koje sam ja želeo da pokrijem u drugom (i narednim) delu, a to su potencijalni alergeni u vidu inaktivnih tvari koji se iz raznih razloga koriste u vakcinama.

Planiram svakako da završim taj serijal, ali mislim da je ovaj serijal, kao i budući tekst o PCR-u generalno zanimljiviji i potrebniji.
Tokom ovog serijala bavićemo se svim testovima koji koriste krv, tj neku od njenih komponenti, kao uzorak za laboratorijske analize. Prvi deo serijala će se odnositi na kompletnu krvnu sliku. Ovo pišem spontano i bez ideje o tome šta će se konkretno nalazi u narednim člancima, ali neke od tema o kojima želim da pričam su: kompletni metabolički panel, disbalans u nivou elektrolita, markeri srca i jetre (tj o značenju u kontekstu eventualne povrede), panel lipidnog statusa, uticaj avitaminoze i hipervitaminoze na organizam, anemijama, hemofiliji (ovo je za sada pod znakom pitanja), itd. Ovaj članak o kompletnoj krvnoj slici će nažalost biti podeljen na dva dela, jer bi se u suprotnom radilo o velikoj količini testa. U drugom delu ću objasniti funkcije svih leukocita i pričaću o različitoj morfologiji (izgledu) crvenih krvnih zrnaca kao i o njihovoj dijagnostičkoj vrednosti.

Da počnemo:

Testovi analize krvi i krvne slike su setovi testova medicinske laboratorijske dijagnostike čije se izvođenje preporučuje jedanput godišnje do pedesete godine, a nakon toga na svakih šest meseci. Prisustvo velikog broja metaboličkih, akutnih, hroničnih i drugih poremećaja je vidljivo preko ovih testova, te se zbog toga oni koriste zarad procene zdravstvenog stanja pacijenta. Kompletna krvna slika meri broj leukocita, eritrocita i trombocita, kao i ostalim parametre poput koncentracije hemoglobina u eritrocitima itd. Zanimljivost vezana za hemoglobin je to da je on po svojoj strukturi gotovo identičan hlorofilu od koga se razlikuje samo na osnovu jednog atoma. Molekularna struktura hemoglobina je organizovana oko jednog atoma gvožđa, dok je molekularna hlorofila oko jednog atoma magnezijuma. Hemoglobin je metaloprotein čiji naziv sugeriše na prisustvo hema i globina. Svaki hemoglobin se sadrži od četiri proteinske tj polipeptidne podjedinice: α1, α2, β1 i β2. Svaka podjedinica sadrži hem koji je prostetička grupa (tj kofaktor) u čijoj se sredini nalazi atom gvožđa koji detektuje i transportuje gasove poput O2 i CO2. Molekularne strukture koje se nalaze u neposrednoj blizini gvožđa, kao i sam atom su odgovorne za crvenu boju krvi.

Sve referentne vrednosti koje ću spominjati će biti one koje sam učio za svoj sertifikacioni ispit u Americi. Ovi intervali nisu egzaktni i u praksi se statistički računaju na osnovu lokalne populacije koja ne prezentuje simptome. Svakako da i pored toga ne treba očekivati preterano veliku devijaciju između intervala. (Primera radi: Ref. vrednost za MCV koju sam ja učio za sertifikacioni ispit je 80-100 fL, a kod nekih laboratorija u Srbiji je 83-97 fL).

Kratko ću opisati svaku od komponenti i na kraju teksta će se nalaziti tabela koja se odnosi na neke od simptoma (lista nije potpuna zato što želim da obezhrabrim eventualne samodijagoze), kao i na terapiju, koja može doprineti tome da bilo koji od ovih parametara budu abnormalno uvećani ili smanjeni.

Leukociti: ili bela krvna zrnca su ćelije imunog sistema čiji je broj smanjen u imunosupresivnim stanjima, a povećan tokom ili nakon prisustva infekcije, alergena, parazita kao i bilo kog drugog objekta kog naš imuni sistem interpretira kao strano. Imune ćelije čije prisustvo pretežno merimo se dele na neutrofile, limfocite, monocite, eosinofile i bazofile. U perifernoj krvi možemo videti i druge tipove ćelija, ali njihovo prisustvo se često vezuje za razne tipove leukeimja. Nazivamo ih „belim“ zato što se pri centrifugaciji nezgrušane krvi formiraju tri frakcije od kojih je ona koja sadrži ove ćelije bele boje i nalazi se u sredini. Procentualno gledano, leukociti dopronose između 1-4% totalnom volumenu krvi i ova frakcija se u stranoj literaturi zove buffy coat. Druge komponente su plazma u kojoj se nalaze soli i belančevine sa ~55% kao i eritrociti čiji je doprinos ~45%.

Eritrociti: ili crvena krvna zrnca sa osnovnom ulogom transporta kiseonika do tkiva tj ćelija u jednom pravcu i ugljen-dioksida u suprotnom smeru. Interesantna su po tome što se radi o jedinim ćelijama u našem telu koje nemaju organele, pa samim tim ni DNK. Opis situacija u kom njihov broj može biti nizak ili visok se nalazi u tabeli pri dnu teksta. Referentna vrednost je 4.7 mcL – 6.1 mcL kod muškaraca, a kod žena koje nisu trudne je 4.2 mCL – 5.4 mcL
HGB: U jednoj ćeliji eritrocita se aproksimativno nalazi oko 270 miliona molekula hemoglobina koji je potentan acido-bazni pufer i kao takav on predstavlja jedan od nekoliko mehanizama koji sprečava oscilacije u pH vrednosti krvi. Ovo je razlog zašto smatramo šarlatanima osobe koje promovišu alkalizaciju organizma na osnovu unosa kiselih tvari poput soka od limuna (?). Optimalna pH vrednost krvi je između 7.35-7.45 i najmanja varijacija podrazumeva stanje alkaloze odnosno acidoze koja se može završiti sa smrtnim ishodom u odsustvu medicinske nege kao i odsustva kompenzacije organizma na nivou pluća ili bubrega. Ovi molekuli koji sadrže organometal gvožđa u svom centru omogućavaju transport kiseonika i ugljen-dioksida u suprotnim smerovima. Postoje različiti tipovi hemoglobina čiji bi opis kao i opisivane patoloških stanja koje se odnose na njega zahtevalo posebni članak te se ovom prilikom neću preterano udubljivati u tu tematiku. Normalan hemoglobin se deli na tri grupe. Hemoglobin A koji se pretežno nalazi u odraslim osobama, Hemoglobin F, tj fetalni hemoglobin koji je prisutan unutar fetusa i beba i konačno Hemoglobin A2 čije je prisustvo u odraslim osobama procentualno nisko. Varijacije u odnosima između ova 3 tipa su dijagnostička za oboljenja poput talasemije, anemije srpastih stanica, pojedinih leukemija i aplastične anemije koja nastaje prisustvom malignog tumora koštane srži. Osim ova tri glavna tipa hemoglobina poznajemo više od 350 abnormalnih tipova, od kojih su najčešći Hemoglobin S (anemija srpastih stanica), Hemoglobin C (nizak afinitet prema kiseoniku), kao i Hemoglobin D (takođe vidljiv kod anemija srpastih stanica). Postoje varijacije hemoglobina koje su opasne po razvoj fetusa, poput Hb Barts. Hb Barts se deli prema četiri različita genotipa, tj na osnovu delecija čitavog gena koji kodiraju za alfa-globin, tj jedan od dva konstitutivna proteina koji formiraju hemoglobin. Normalan genotip koji sugeriše odsustvo Hb Barts označavamo sa aa/aa. Fetusi sa jednom delecijom imaju -a/aa genotip i oni su tihi prenosioci ove mutacije. –/aa fetusi će se roditi sa alfa talasemijom. Oni čiji je genotip –/-a će manifestovati Hb H bolest, teži oblik alfa-talasemije koji je takođe praćen i mikrocitičnom hipokromičkom hemolitičkom anemijom (ove termine ću objasniti u delu koji se odnosi na MCV, MCH i MCHC). Fetusi sa sve četiri delecije nose genotip –/– i ovo je genotip koji kao posledicu ima jako visoku stopu mortaliteta (donji broj je varijabilan, ali se svi izvori koje sam gledao slažu da je gornji broj koji čini ovaj interval 90%). Ovakav Hemoglobin Barts ima patološki visok afinitet prema kiseoniku koji lišava sva tkiva da primaju kiseonik koji je neophodan tkivima, tj ćelijama za pravilno funkcionisanje i poznatiji je pod imenom hydrops fetalis. Smrtni ishod promoviše edema u prostoru između pluća, srca i abdomena.
Osim kiseonika i ugljen-dioksida postoje drugi molekuli sa afinitetom prema hemoglobinu tj organomentalnom gvožđu. Onaj koji nam je svima poznat je ugljen-monoksid, tj CO. Interakcija CO i Hb formira kompleks koji se zove karboksihemoglobin (COHb). U našem organizmu su prisutne mnoge biološke i konkretno, metaboličke reakcije, koje se dešavaju u prisustvu i odsustvu enzima, i koje na više načina doprinose formiranju COHb. Broj ovih kompleksa generalno nije veliki pa je tako organizam sposoban da ga izbaci na razne načine, te on nema bitnog uticaja po zdravlje. Problem nastaje u okruženjima koja su bogata egzogenim CO, koji je jedinjenje sa oko 240 puta jačim afinitetom prema hemoglobinu (u odnosu na kiseonik) i za koga se vezuje nerevezibilno. Odgovor zašto je to tako se nalazi u njegovoj strukturi. Naime, atom C i atom O spaja trostruka veza u kojoj učestvuje šest vezujućih elektrona. Pri interakciji sa Fe (gvožđe), CO smanjuje višak gustine negativnog naelektrisanja na tom atomu što omogućava razmenu elektrona između Fe i CO koja kao posledicu formira rigidnu i dvostruku vezu koja se ne može prekinuti. Kao kontrast, veza između Fe i O2 geometrijski formira savijen kompleks sa normalnim afinitetom varijabilnog intenziteta, na koju utiču razni faktori.
Njegova referentna vrednost je: 13.5g/dL – 17.5g/dL kod muškaraca i 12.0g/dL-15.5g/dL kod žena

HCT: Hematokrit meri količinu eritrocita u uzorku krvi i on se izražava procentualno. Ako je nečiji HCT 55% to znači da se 55 mL eritrocita nalaze u 100 mL cele krvi. Njegova dijagnostička vrednost je komplementarne prirode pošto koncentracija eritrocita u krvi varira na osnovu raznih faktora. Neki od njih su dehidracija, transfuzija ili gubitak krvi, kao i posledica aklimatizacije na visoku nadmorsku visinu. Kod odraslih muškaraca njegove referentne vrednosti su 38.3%-48.6% a kod žena 35.5%-44.9%

MCV: (Mean corpuscular volume) se odnosi na prosečan volumen eritrocita. Normalna referentna vrednost je 80-100 fL. Njegova dijagnostička vrednost je u tome što ga koristimo pri dx tipa anemija koja se dele u tri široke grupe i mogu biti mikrocitične (nizak MCV), normocitične (normalan MCV) i makrocitične (uvećan MCV).

MCH: (Mean corpuscular hemoglobin) meri prosečna količina hemoglobina u jednom eritrocitu. Referentne vrednosti za MCH su između 27.5-33.2 pg (pikograma). Dijagnostička vrednost ovog parametra je slična MCV-u i njega takođe razmatramo pri dx tipa anemija.
MCHC: (Mean cell hemoglobin concentration) je koncentracija hemoglobina po jednoj litri krvi koja meri upravo ono na šta se odnosi. Ovo je drugi parametar koji se razmatra pritom dx anemije. Eritrocite sa abnormalno niskim MCHC zovemo hipokromičkim, one sa normalnim su poznati kao normokromički, pa tako i eritrocite u prisustvu abnormalno visokog MCHC zovemo hiperkromičkim. Najgeneralnija klasifikacija anemija se odnosi na one koje su mikrocitične i hipokromične, te normocitične i normokromične, kao i na one koje su makrocitične. Njena referentna vrednost je 33.4-33.5 grama po decilitru.

RDW: (Red cell distribution width) je mera varijabilnosti veličine eritrocita. Ovaj test može da sugeriše na prisustvo jedne ili više populacije eritrocita i ovo je karakteristika hematoloških bolesti eritrocitne loze i abnormalnost u ovom parametru često znači da je neophodno odraditi namaz periferne krvi. Postoji 12 morfoloških varijacija eritrocita i sve imaju jaku dijagnostičku vrednost (o ovome kasnije). Referentne vrednosti za RDW su 12.2%-16.1%.
Trombociti: Trombociti nisu klasične ćelije, već krvne pločice koje nastaju tokom procesa trombopojeze, a tokom kog se delovi megakariocnitnih ćelija fizički otkidaju otkidaju i formiraju u krvne pločice, tj trombocite. Na osnovu jednog megakariocita možemo da dobijemo oko 1,200 trombocita. Trombocite primarno aktivira fizička povreda krvnih sudova na koju oni reaguju tako što formiraju tromb, tj krni ugrušak kojim tu povredu fizički zapuše i time zaustave krvarenje.

Leave a Comment





*

code